13.07.2019.13.07.2019.KAKO SU KK BOSNA I ŽARKO VARAJIĆ UŠLI U ISTORIJU! Da li će se ovako nešto ikad više ponoviti?! LJUDI, EVO PRIČA…
26.06.2019.
0
Podeli
Sarajevo je u proleće 1970. godine bilo domaćin finalne utakmice Lige šampiona u košarci između Injisa iz Varezea i CSKA iz Moskve. Pobedio je Injis 79:74, a trener tima iz Varezea je bio Sarajlija, čuveni profesor Aleksandar Nikolić. Tada je počela dominacija italijanskog kluba na evropskoj sceni.
U narednih devet godina Injis, koji je kasnije promenio ime u Mobliđirđi (1975), pa zatim u Emerson (1978), redovno je igrao u finalu ovog takmičenja. Među najzapaženijim igračima u ekipi novog prvaku Evrope su bili Dino Menegin, Aldo Osola i Eduardo Ruskoni.
Na tribinama Skenderije, među mnoštvom Italijana i retkim Rusima, bila je i lepa Sarajka, košarkašica Mlade Bosne i Željezničara plavokosa Esma Smajiš. Ona je netremice gledala jednog od najboljih igrača kluba iz Varezea, Meksikanca Emanuela Ragu s kojim će se kasnije venčati. U publici su bili i talentovani košarkaši Bosne Ante Đogić, Žarko Varajić, Zdravko Čečur, Ognjen Matić, Aco Nadaždin, Ljubiša Dumić, Mirsad Milavić... sa trenerom Milenkom Novakovićem i generalnim sekretarom Vuletom Vukalovićem. Oni su u to vreme tavorili u Drugoj ligi i maštali da se jednog dana plasiraju u elitno društvo.
Niko od njih, tada, verovatno nije ni u najluđim snovima maštao da će samo devet godina kasnije, u Grenoblu 5. aprila 1979. godine u finalu Lige šampiona sarajevski „studenti” pobediti trofejni italijanski klub (96:93, 45:43) i na taj način ih otpremiti u košarkaške herbarije. Na parketu je ponovo, kao devet godina ranije u Skenderiji, bio čuveni tandem Menegin – Osola, a na klupi je kao trener sjedio Dodo Ruskoni. Od te utakmice Emerson je praktično nestao sa košarkaške scene, a Bosna ušla u istoriju, sve košarkaške almanahe i širom otvorila vrata ostalim jugoslovenskim klubovima da u narednoj deceniji haraju Evropom.
Refren: „Bosno moja, divna, mila, lijepa gizdava...”, se orio „gradskom kućom” u Grenoblu gde su čelnici Košarkaškog saveza Francuske i organizаtоra priredili koktel posle finalne utakmice. Slavlje nije pomutila ni činjenica da je kapiten Varajić dobio „falš” pehar, jer tradicionalni trofej francuskog lista „L’Ekip” sticajem okolnosti nije donešen iz Madrida gdje je još krasio vitrine Reala, prethodnog pobednika tog takmičenja.
Žarko Varajić je te večeri garantovano odigrao partiju života. Postigao je 45 koševa uz neverovatan procenat šuta od 72 %. Taj učinak je i do danas nedostižan za sve aktere finalnih utakmica, a da su bile „trojke” učinak bi bio još bolji. Ideolog igre, mentalni, duhovni vođa te generacije Mirza Delibašić je ubacio 32 poena, ali i sjajno asistirao svojim saigračima. Uvek kada je bilo najteže Kinđe je pogađao. Ogroman doprinos veličanstvenoj pobedi su dali i Đogić i Benaček i Hadžić i Radovanović, koji je čitavu noć pred utakmicu imao visoku temperaturu i pred sami početak je dobio injekciju. Boša Tanjević je taktički u svemu nadmudrio svog kolegu Ruskonija.
„Kada sam zajedno sa igračima na klupi u finišu utakmice ustao i aplaudirao onima koji su bili u igri, bilo je očito da do preokreta ne može da dođe. Naš uspon od drugoligaške do najbolje ekipe Evrope je trajao sedam godina, ali intimno sam se uvek nadao da ćemo se na kraju naći na počasnom postolju”, govorio je Boša novinarima posle utakmice.
Da li se ideja o stvaranju „evropske Bosne” rodila baš one 1970. godine kada je Injis trijumfovao u Sarajevu ostaće večita nepoznanica, ali nije tajna da skoro svi smatraju da najveće zasluge za realizaciju ovog projekta pripadaju, sigurno najistaknutijem vizionaru u istoriji SD Bosna, Vukašinu Vuletu Vukaloviću i njegovim drugarima i saradnicima.
Upravo je na Vuletovu inicjativu u proleće 1971. godine na mesto trenera doveden nekadašnji talentovani rukometaš, a zatim košarkaš Mlade Bosne i OKK Beograda Bogdan Tanjević. Boša je tada imao samo 24 godine i preko noći je prelomio, prihvatio poziv i sa svojom izabranicom Jasnom Selimović se vratio kući u Sarajevo i preuzeo „studente”. Iz Beograda tih dana, ali iz Partizana, došao je i Svetislav Pešić. Bosna je nepunu godinu kasnije 28. aprila posle pobede u „majstorici” protiv gradskog rivala Željezničara prvi put postala prvoligaš.
Plasman u elitno društvo nije zadovoljio ambicioznog Bošu, ali ni Vuleta, koji su čvrsto verovali da „studenti” mogu mnogo, mnogo, više. Tog vrelog leta 1972. godine Bosna je dobila i trku sa Partizanom. U Sarajevo je stigao „košarkaški dragulj”, Mirza Delibašić, a „draguljar” Boša je počeo da brusi tim budućeg šampiona Evrope.
Mnogi su sa podsmehom gledali kada je u Sarajevo, negde sa hercegovačkog krša na Vuletov poziv u Sarajevo stigao i Ratko Radovanović. Osim visine Rašo nije imao ama baš nikakvo košarkaško znanje. Međutim, Bošin nepogrešivi instinkt je govorio da će i Rašo dogurati do nebeskih visina. Fanatičnim radom uz pomoć saradnika Draška Prodanovića, Ibre Krehića, ali i Rusmira Halilovića od nespretnog dugajlije Boša je izbrusio još jednog od u to vreme najboljih evopskih centara, dugogodišnjeg reprezentativca Jugoslavije i osvajača svih planetarnih zlata.
Iz juniorskog pogona Boša je u prvi tim prebacio Boška Bosiočića, Predraga Benačaka, Mladena Ostojića, iz hrasničkog Famosa je doveden Sabit Hadžić, iz Trebinja Dino Bilalović, a iz Bijeljine Nihad Izić. Selektiranje tima je završeno dolaskom Bore Vučevića iz Bara. Tada niko nije znao da je u Baru prve košarkaške korake činio talentovani Boro Vučević. Preko svojih „crnogorskih špijuna” Vule mu je uputio poziv da dođe u Bosnu. Nakon prvih treninga Boša je zadržao Boru, a njegovog brata, kasnije vrlo dobrog košarkaškog sudiju, Savu vratio kući u Bar.
„ Bosna je moja lična karta. Ja sam s njima i uz njih sazrevao kao trener, a oni su uz mene iz dana u dan napredovali. Bila su to prelepa vremena kojih ću se uvek rado sećati. Presudan potez smo uradili u leto 1972. kada smo Partizanu „ispred nosa” uzeli Delibašića. Čak i kada sam 75. godine bio u JNA, a ekipu predvodio Luka Stančić, oni su napredovali. Iz tog tima iz Grenobla je čak šest igrača osvajalo medalje na evropskim i svetskim šampionatima i Olimpijskim igrama (Delibašić, Varajić. Radovanović, Đogić, Benaček, Hadžić) – sa ponosom uvek ističe Boša Tanjević.
Na usponu do Mont Blana, Bosna je pobedila i prethodne šampione Starog kontinenta, čuveni Real i Makabi. Da mlađane Sarajlije nisu ni malo „fermali” daleko iskusnije, bogatije i trofejnije klubove najbolje govori podatak da su im je ubacili trocifren broj koševa.
„Kraljevski” klub je istina, pao tek posle produžetaka (114:109, 100:100). Tada je Boša iznenadio sve u dvorani ubacivši u prvu postavu „anonimnog” Vučevića. Njegov zadatak je bio da zaustavi, u to vreme najboljeg strelca Madriđana Amerikanca Valtera Šerbijaka. Boro je to odradio besprekorno i u prvih deset minuta mu nije dao oka da otvori. Brabender, Rulan, Romaj, Korbalan, Ituriaga... napustili su Skenderiju pognute glave iako su očekivali sigurnu pobedu.
Protiv Makabija „studenti” su znatno lakše došli do trijumfa. Tim iz Tel Aviva je izgubio 101:87, a u toj utakmici je, kao i u finalu protiv Emersona, blistao Varajić. Varaja je „uhvatio” ruku i nije mogao da promaši. I tada je dao negde oko 40 koševa. Miki Berković i Olsi Peri su nakon utakmice čestitali Varaji i jaranima.
Boro Vučević sa suprugom nekadašnjom košarkašicom Želje Ljiljom Kuburom je u Baru, Ante Đogić u Švedskoj, Predrag Benaček je na relaciji Maribor – Češka, Boško Bosiočić u Australiji, Nihad Izić u Turskoj, Dragan Zrno i Svetislav Pešić u Nemačkoj, Ratko Radovanović u Beogradu. Na žalost legendarni Mirza Kinđe Delibašić, Sabit Haxić, Dino Bilalović, a od pre par dana i Žarko Varajić nisu više među živima. Neka počivaju u miru.
Teleks.info/
13.07.2019.
Komentari