OVO JE ZA ONE KOJI MISLE DA JE ZVEZDA TREBALO DA PROĐE OLIMPIJAKOS! Greške crveno-belih su infantilne, brutalna analiza igre srpskog šampiona!

12.12.2019. 0
    foto: FK Crvena Zvezda
    Podeli
  • OVO JE ZA ONE KOJI MISLE DA JE ZVEZDA TREBALO DA PROĐE OLIMPIJAKOS! Greške crveno-belih su infantilne, brutalna analiza igre srpskog šampiona!

Na kraju, u utakmici ogromnog uloga, sitnice (ako takve postoje u fudbalu) su odlučile da Crvena zvezda izgubi u Pireju.

Analizu meča Olimpijakosa i Zvezde uradio je za RTS Luka Jevtović! Prenosimo je u celini, a ona brutalno razotkriva koliko je daleko srpski šampion bio od plasmana u Ligu Evrope!

Crvena zvezda je u 50. minutu utakmice sa Olimpijakosom imala 84 kompletirana dodavanja. Tokom većeg dela susreta njen posed lopte nije odmicao od 30 odsto. Uz sve manjkavosti koje pruža bazična statistika (ovaj način posmatranja fudbala mnogo je odmakao u proteklom periodu i klubovima su dostupni brojevi koji na mnogo bolji način opisuju dešavanja i učinke na terenu), čak je i ona indikativna.

Crvena zvezda je odlučila da reaktivnim pristupom stigne do svog cilja.

Možda najemblematičnije u ovom opredeljenju jeste činjenica da je, tokom branjenja u srednjoj zoni Marko Marin imao zadatak da, praktično striktno, markira jednog od veznih fudbalera rivala. U prvom delu to je bio Giljerme, dok je u nastavku njegova meta postao Buhalakis.


Ovde, na prikazanom primeru, vidimo Marina potpuno odvojenog od bloka svog tima (nominalno u 4-4-1-1 obliku), čak i okrenutog od lopte, kako prati fudbalera za koga je zadužen.

Olimpijakos je igrao u 4-3-3 sistemu, u kome je koristio neke klasične, neke ne tako klasične rotacije i mehanizme. Napad na kraju sedmog minuta, posle horizontalne rotacije ofanzivnog veznog i krilnog napadača na strani lopte, uz igru na trećeg i promenu ugla napada prilikom ulaska u završnu trećinu terena bio je posebno lep.

Mnogi će – i nije im za zameriti – govoriti o promašenom penalu kao prilici koju je Zvezda morala da iskoristi na ovom meču. Međutim, nije ovo bila jedina izgledna prilika.

Jedanaesterac je, kaže opet statistika, otprilike četiri petine gola.

Situacija iz 27. minuta mogla je da bude i izglednija od ovoga. Nakon oduzete lopte jedan fudbaler Crvene zvezde poveo je loptu u centralnom koridoru polovine protivnika. Ispred sebe je imao dva igrača Olimpijakosa, ali i dva saigrača. Situacija „tri na dva".

To je nešto što spada u klasične fudbalske situacije, koje se rade u sve tri faze njihovog razvoja, u nebrojanim iteracijama i formama. Postoje tri osnovna načina da se ova numerička superiornost pretvori u priliku i udarac u gol, ali osnov u svakoj od njih jeste da je neophodno da nosilac lopte „napadne" jednog protivničkog igrača. To znači da mora da vodi loptu sve do momenta izlaska u pritisak jednog protivnika, što kreira momenat da se odigra pas slobodnom fudbaleru.

Ovo je, još jednom, osnovna stvar, nešto što svaki fudbaler koji igra na ovom nivou mora da zna. Razlika među fudbalerima na ovom nivou, međutim, onda postaje sposobnost da ove situacije prepoznaju u magnovenju utakmice, a da onda i u skladu s tim veoma brzo donesu odluku. Nažalost, u ovoj situaciji, fudbaler Crvene zvezde je odigrao pas prerano, nikoga nije izbacio njime i svom timu nije stvorio nikakvu prednost.


Naposletku, Crvena zvezda je gol primila iz jedanaesterca kome je prethodila još jedna greška iz opsega bazičnih. Prilikom centaršuta sa polubočne pozicije Olimpijakosa (dakle iz levog poluprostora) Žander je isključivo orijentisan na loptu, nesvestan pozicije igrača koji se nalazi u njegovoj zoni.

Albert Puig, nekada poznati trener u Barseloninoj La Masiji, ističe stalno kako je česta greška prilikom branjenja centaršuta to što defanzivci gledaju prvo loptu, pa tek onda protivnika, umesto da odmah budu orijentisani i na jedno i na drugo. Neki autori, štaviše, smatraju kako je, kada fudbaler mora da bira da li će videti loptu ili direktnog protivnika, obavezno da svu pažnju usmeri na protivnika.

Ovde, naravno, postoji još mnogo detalja, koji se tiču tzv. kinestetičke orijentacije, položaja tela u odnosu na gol i protivnika... Nije jednostavno, ali nije ni toliko teško koliko je Žander učinio da izgleda u smiraj duela između Olimpijakosa i Crvene zvezde.

Naposletku, crveno-beli iz Beograda su ti koji ostaju bez evropskog fudbala na proleće, ali žaliti ili, još gore, opanjkavati ovaj tim i njegove igre bilo bi veoma neprimereno.

Igranje protiv Bajerna, Totenhema i Olimpijakosa, baš kao i lane protiv Napolija, Liverpula i Pari Sen Žermena, uspeh je sam po sebi. Omalovažavanje istog bilo bi infantilno, indikativno u smislu nedoraslosti i nerazvijenosti samog poimanja sporta koji svi toliko vole u ovoj zemlji.

Olimpijakos je 61 put poražen u Ligi šampiona. To znači da je mnogo puta igrao mečeve Lige šampiona. To je uspeh. To je znak statusa i kvaliteta jednog kluba, ugrađenih u konzistentnost igranja na najvišem nivou godinama.

Ovo je Zvezdin tek deveti poraz u Ligi šampiona. Moraće da ih bude još mnogo više kako bi naš tim nastavio da raste. A navijači će morati da nauče da prestanu da ih posmatraju fatalistički i da ih doživljavaju previše dramatično...


Povezani tekstovi pogledaj ostale

Komentari